Detinjstvo deteta Harolda by Jinni Dickens
Summary
Сећао се како је тачно желео израстати док је на свом дрвеном коњу јурио непобедивом у сусрет. Шта је пошло наопако? Уместо неког витеза, постао је нико, уместо за живот неке принцезе, бори се за свој... како?
Остарити, сазрети, значило је заборавити, отерати то дете, и бити сам. Опет сам. Можда и увек, сам...
„Је ли то онај живот на који ме је отац одувек упозоравао? Је ли то тај... промашени живот,“ мислио је.
„Пусти ветрењаче, дон Кихоте,“ лепо му је отац говорио. Зашто га тад није послушао? Можда би било другачије?
Прелети погледом преко собе зидова прекривених његовим цртежима и илустрацијама и пита се, зашто нико никад то није приметио? Само да је могао снимити један филм о свом детињству! Само кад би могао написати и илустровати књигу која би дочарала тај чаробни период! Ух, кад би само могао то!
Та жеља покрену му руку поново. Првом оловком коју је дохватио поче писати на првом папиру који је нашао-
„Чаробно детињство детета Харолда“,
јер, тако се звао у детињству.
Пре но што поче писати даље, скоро се заплака над сећањем- кад би људи, само, знали; да је могао, казао би им, можда није нарочит човек, али, какво је он, само, дете био! То је требало видети! То су требали упознати! Не неку промашену диплому бесмисленог занимања.
„Чекам да се игром занесете, да бих вам све ово казао,“ написа, а онда му слике заменише речи. Замислио је некакву дечурлију скупљену око њега, жељно ишчекујући наставак приче. Седели су на тлу, можда напољу, можда на трави, у шуми. Гледају у њега као у чудо, јер ни он није свакидашње обучен. Биће бледог лица у озбиљном оделу са фраком, можда као пијаниста, и носиће висок црн цилиндар на глави. Гледаће их јако озбиљно док буде читао наслов и прву реченицу, а онда нагло ућутати. Али, не, они желе још, траже још радозналим очима. Пиље у њега као хипнотисани, али он неће наставити, одолеће знатижељи слушалаца. Бациће брз поглед по играчкама побацаним по тлу, можда трави, и наставити да их гледа озбиљно. Деца сад немају другог избора и мораће да испуне захтев аутора у првој реченици.
Играчке око њих, његове су. Дрвени коњић који се клати, дрвена лутка са покретним зглобовима, дрвене коцке са налепљеним сличицама на свакој страни које се, кад се све стране правилно окрену и споје, чине одређено ремек-дело познатих сликара, затим и дрвене коцкице којима је дворце градио, стара школска табла и креде у боји, стара његова колевка у коју је сваке ноћи брижљиво на починак полагао свог покојног пса Арна, који је сад, ево, оживео међу овом децом, дрвени лук и стрела и мач, и малене дрвене саксије у које је обичавао садити травке или љубичице.
Сачекаће да се заиграју, гледајући очарано, па љубоморно, шта ће учинити са његовим играчкама. Е, тек кад у потпуности у својој свести избаце његово присуство ту, е баш тад ће наставити причу.
Хм. Са пуним правом је разочаран, гледај шта раде са његовим играчкама! Па они уопште не умеју да се играју! Онај мали што је скочио на коња вришти од плача, што коњ не може да трчи, желео би да јури оног другог клинца што, опет, плаче јер баш он жели да на коњу јури Индијанце! Девојчице се гађају коцкицама од којих су куле настајале, а друге две од саксијица праве куле од блата. Његова лутка је већ поломљена лежала свуда по трави, а два мала зликовца су са луком, стрелом и мачем јурила несрећног Арна који је цвилећи бежао од њих главом без обзира.
Само је један малишан, плав какав је баш он хтео да буде кад је био мали, седео по страни и стрпљиво ређао коцке са сличицама. Пет пара није давао за оно што се око њега дешавало.
Збуњен иза призора, читач прилази детету и помиловавши га по коси, чучну поред њега.
„Како се зовеш,“ упита га, насмејан. Дете погледа у њега крупним, поспаним очима и полако изговори:
„Харолд.“
Subjects
- General
